Is the societal-level of analysis sufficient today to understand the values of those in the global workforce? Or are individual-level analyses more appropriate for assessing the influence of values on ethical behaviors across country workforces? Using multi-level analyses for a 48-society sample, we test the utility of both the societal-level and individual-level dimensions of collectivism and individualism values for predicting ethical behaviors of business professionals. Our values-based behavioral analysis indicates that values at the individual-level make a more significant contribution to (...) explaining variance in ethical behaviors than do values at the societal-level. Implicitly, our findings question the soundness of using societal-level values measures. Implications for international business research are discussed. (shrink)

CUPRINS CONTUR Re-Introducere sau: Dincolo de „teoria şi practica” informării şi documentării – Spre o hermeneutică posibilă şi necesară ......................................................... 11 Desfăşurătorul întâlnirilor Atelierului Hermeneutica Bibliohtecaria (Philobiblon) .................................................................................................... ......... 21 FOCUS Noul Program al revistei şi Politica ei Editorială: PHILOBIBLON – Transylvanian Journal of Multidisciplinary Research in Humanities .............. 29 Raluca TRIFU, István KIRÁLY V., Consideraţii filosofice, epistemologice şi scientometrice legate de sensurile ştiinţei şi profesiei bibliotecare – Pentru situarea proiectului unei cercetări ............................................................ 31 Valeria SALÁNKI, Cultura organizaţională şi comunicarea în (...) bibliotecă - Studiu asupra culturii organizaţionale în Biblioteca Centrală Universitară „Lucian Blaga” din Cluj ........................................................................................ 44 Raluca TRIFU, István KIRÁLY V., Globalizare şi Individualizare, sau: Marketingul ca metaforă pentru reasumarea şi reconturarea sensurilor serviciilor de bibliotecă – O iniţiativă şi o experienţă românească .................114 Claudiu GAIU, Gabriel Naudé (1600-1653 ) – în slujba Puterii şi a Cărţii ..... 128 Alin Mihai GHERMAN, Timpul scrierii – Manuscrisele .................................... 140 Dana Maria MĂRCUŞ, Sărbătoarea cărţii. Percepţia societăţii româneşti interbelice asupra cărţii şi lecturii ...................................................................... 148 Orsolya ANTAL,Taine în jurul unei satire în spirit voltairian în limbă maghiară de la sfârşitul secolului al XVIII-lea .................................................................... 197 Kinga PAPP, Colligatul Ms 354 şi dramele pierdute ale lui József Mártonfi ....213 Gabriela RUS, Roxana BĂLĂUCĂ, Venceslav Melka în colecţia Bibliotecii Centrale Universitare „Lucian Blaga” Cluj-Napoca ........................................ 222 5 Hermeneutica Bibliothecaria – Antologie Philobiblon - Volumul V Nicolina HALGAŞ, Dimensiunea educativă a bibliotecii publice prin servicii de animaţie pentru copii ....................................................................................... 249 Tünde JANKÓ, Alina NEALCOŞ, Maria CRIŞAN, Mariana GROS, Carmen GOGA, Biblioteca Filială de Ştiinţe Economice - Tradiţional versus modern ................271 Adriana MAN SZÉKELY, Emil SALAMON, Colaborarea Bibliotecii Centrale Universitare „Lucian Blaga” din Cluj-Napoca cu Banca Mondială ............. 290 ORIZONTURI Aurel Teodor CODOBAN, Mass-media şi filosofia – Filosoful ca jurnalist, sau sinteza unei ideologii ostensive ............................................................................. 301 Marian PETCU, Şcoala de ziaristică de la Bucureşti (1951-1989) – Istorii recente .................................................................................................... .. 314 Marcel BODEA S., Timpul matematic în mecanica clasică – o perspectivă epistemologică...................................................................................... ................... 332 Florina ILIS, Fenomenul science fiction şi feţele timpului ................................ 354 Rodica FRENŢIU, Yasunari Kawabata şi nostalgia timpului fără timp ......... 373 Rodica TRANDAFIR, Timpul şi muzica .............................................................. 390 István KIRÁLY V., Întemeierea filosofiei şi ateismul la tânărul Heidegger - Prolegomene la o perspectivă existenţial-ontologică ......................................423 Elena CHIABURU, Consideraţii privitoare la vînzarea la Cochii Vechi şi mezat .................................................................................................... ............... 437 Vlad POPOVICI, Istoriografia medicală românească (1813-2008) .................463 Gheorghe VAIS, Remodelări urbane în Clujul perioadei dualiste (1867-1918)..... 481 Cristina VIDRUŢIU, Ciuma – profilul unei recurenţe istorice supusă unui transplant artistic .................................................................................................. 497 Anna Emese VINCZE, Iluziile pozitive din perspectiva psihologiei evoluţioniste .................................................................................................... 506 6 Hermeneutica Bibliothecaria – Antologie Philobiblon - Volumul V REFLEXII Florentina RĂCĂTĂIANU, Irina Petraş, Literatura română contemporană - O panoramă - Recenzie ...................................................................................... 527 Raluca TRIFU, Filosofia informaţiei si cibernetica – Recenzie ......................... 530 Iulia GRAD, Tematizări în eticile aplicate – perspective feministe (Mihaela Frunză) - Recenzie ................................................................................534 Adrian GRĂNESCU, Biblioteca lui Hitler, cărţile care i-au format personalitatea, de Timothy W. Ryback – Recenzie ............................................. 537 În colecţia BIBLIOTHECA BIBLIOLOGICA au apărut ..............................551 Revista PHILOBIBLON – Volumele apărute ......................................... 556. (shrink)

Understanding the buying and shopping behaviour of current and potential consumers is essential in formulating a successful marketing strategy. It is no longer sufficient for companies to merely produce goods or provide services; companies must know who their consumers are, why they buy, when, where and at what price they buy, and what benefits they expect to gain from the purchase. Companies also need to identify how far consumers are willing to travel to make their purchases and whether the size (...) of the sales area plays a significant role in their preferences. Retailers must also determine whether their customers prefer online shopping or want to buy and spend their leisure time in shopping centres. The paper aims at presenting the selected current trends in buying and shopping through elaborating an overview of the selected research studies and secondary data. The paper also gives an overview of contemporary trends in shopping, customer preferences with regard to types of retail outlets, e-commerce as such, buying and shopping in the online environment and, last but not least, the changes in consumer behaviour during the COVID-19 pandemic. -/- Pochopenie nákupného správania súčasných a potenciálnych spotrebiteľov je podstatou úspešnej marketingovej orientácie na trhu. Nestačí už len vyrábať výrobky, resp. Poskytovať služby, je potrebné poznať, kto je spotrebiteľ, prečo nakupuje, kedy a kde nakupuje, za akú cenu a aký úžitok od nákupu očakáva. Akú vzdialenosť je ochotný prejsť za nákupmi, či hrá v tejto preferencii podstatnú úlohu predajná plocha predajne, alebo vzdialenosť. Či preferuje online prostredie, alebo chce okrem nákupov (hlavne) v nákupných centrách tráviť aj svoj voľný čas. Cieľom nášho príspevku bolo zhodnotiť vybrané súčasné trendy v nakupovaní prostredníctvom spracovania prehľadu vybraných výskumov a sekundárnych dát. V príspevku sa stručne venujeme prehľadu súčasných trendov v nakupovaní, preferenciám spotrebiteľov podľa typu predajní, elektronickému obchodu ako takému, nakupovaniu v online prostredí a v neposlednom rade aj zmenám v spotrebiteľskom správaní počas trvania pandemie COVID-19. (shrink)

Cuprins CONTUR Re-Introducere sau: Dincolo de „teoria şi practica” informării şi documentării – Spre o hermeneutică posibilă şi necesară Proiectul şi Programul PHILOBIBLON( în noua formulare) FOCUS Dana Stana, Omonimia şi paronimia în bibliologie Victoria Frâncu, Profesia de bibliotecar la graniţa dintre spaţiul bibliotecii şi ciberspaţiu Olimpia Curta, Laboratorul de informatică şi profesioniştii săi Ionel Enache, Fundamentele teoretice ale marketingului de bibliotecă Maria Petrescu, Bibliotecile digitale şi impactul lor asupra tinerilor Adriana Szekely, Liana Grigore, Bibliorev – în continuă schimbare István (...) Király V., Proiect în vederea Acreditării ISI al revistei PHILOBIBLON Valeria Salánki, Cultura organizaţională. Propunere de studiu asupra culturii organizaţionale – octombrie 2008 Marian Petcu, Originile faptului divers în presa română Tudor-George Pereverza Expresia bibliografică a Iconografiei eminesciene (Fotografie şi artă plastică, 1939-1989) Vlad A. Codrea, Gabriela-Rodica Morărescu, Forray Erzsébet, Catalogus Raritatum et Benefactorum, un manuscris reprezentativ din perioada de început a Muzeului de Ştiinţele Naturii din Aiud 4 Alin Mihai Gherman, Pornind de la o Bucoavnă necunoscută Roxana Bălăucă, Tipărituri franceze în colecţiile BCU „Lucian Blaga”: secolul al XVIII-lea Maria-Stela Constantinescu-Matiţa, Szabó Károly – bibliotecar, bibliograf şi istoric Roxana Bălăucă, Theodor Aman în Donaţia Sion Margareta Berchez, Îmbogăţirea colecţiilor Bibliotecii Universităţii de Ştiinţe Agricole şi Medicină Veterinară Cluj-Napoca prin schimbul de publicaţii de-a lungul timpului Ioana Rotund, O oază francofonă la Cluj Ilona Okos-Rigó, Biblioteca şi Grădina Botanică Clujeană Gabriela Pop, Institutul de Iudaistică şi Istorie Evreiască „Dr. Moshe Carmilly” şi Biblioteca de Studii Iudaice Mariana Falup, Împrumutul interbibliotecar intern şi internaţional şi livrarea de documente la B.C.U. Cluj-Napoca ORIZONTURI Doru Radosav, Viaţa ca alterego. Petrea Icoanei: travesti şi clandestinitate în mişcarea de rezistenţă anticomunistă Ionuţ Costea, Mitbiografia între propagandă şi memorie Gabriela Morărescu ;Vlad Codrea, Preocupări pentru cunoaşterea şi protecţia naturii în scrierile unui entuziast naturalist al secolului XIX: Basiliu Basiota Alin Mihai Gherman, Vechi lexic bibliotecăresc Raluca Betea, Influenţa artei Renaşterii asupra decoraţiei icoanelor din secolele XVI-XVIII din Transilvania şi Maramureş 5 Monica Mureşan, Căsătoria civilă ca aspect al modernizării societăţii transilvănene la sfârşitul secolului al XIX –lea. – Discurs oficial şi receptare socială reflectate în presa vremii Ancuţa-Lăcrimioara Chiş, Diferenţa şi discriminarea socio-politică a femeii Irina Petraş, Casa, locul vieţii (fragmente) Monica Mureşan Pentru o istorie a morţii în peisajul istoriografic românesc - prezentarea unor contribuţii colective recente: Religiozitate şi atitudini în faţa morţii în spaţiul transilvan din premodernitate până în secolul XX, coord. Mihaela Grancea, 2005 şi Discursuri despre moarte în Transilvania secolelor XVI-XX, coord Mihaela Grancea şi Ana Dumitran, 2006. REFLEXII Olimpia Curta, Reviste electronice. Baze şi perspective de Alice Keller – Recenzie Adrian Grănescu, Arhitectura Clinicilor Universitare din Cluj 1886-1903 Dorina Buia, Itinerar de suflet la Tăul Muced Raluca Soare, De la teoriile ataşamentului la tehnicile de intervenţie în psihoterapie. (Školka Enikő – Teorii explicative, Modele şi Tehnici de intervenţie în psihologie clinică şi psihoterapie) Sidonia Nedeianu Grama, Mitbiografia politică în istoria orală Raluca Soare, Opera bibliothecariorum 1990-2007 – Recenzie Ionuţ Costea, Kovács Mária, A kolozsvári „Lucian Blaga” Központi Egyetemi Könyvtár 19. századi magyar nyelvű kéziratainak katalógusa. Első kötet: történelmi és földrajzi kéziratok/ Catalogul manuscriselor maghiare din secolul al 19-lea din colecţiile Bibliotecii Centrale Universitare „Lucian Blaga” Volumul I: Manuscrise de istorie şi geografie, Editura Argonaut, Cluj-Napoca, 2007, 218 p. – Recenzie 6 Ana Maria Căpâlneanu, Lola Maria Petrescu – Biblioteca şi provocările secolului XXI, Cluj-Napoca: Risoprint, 2007 István Király V, Bibliografia ca instrument al clarificării de sine Kinga Tamás, Viorica Sâncrăian - un coleg şi un bibliotecar de excepţie În colecţia BIBLIOTHECA BIBLIOLOGICA au apărut Revista PHILOBIBLON – Volumele apărute. (shrink)

Циљ овог рада је да критички преиспита парадоксалност коју Аница Савић Ребац приписује Платоновој „естетици.“ Нaјпре ћу предочити којом се методом служи наша ауторка. Тежићу, потом, да покажем оригиналност Аничиног разумевања Платоновог односа филозофије и трагичког песништва. Кључни део овог рада биће посвећен Платоновом „парадоксу“, као и томе како Платон схвата космичку лепоту, и зашто је она лепша од било које људске творевине. Такође ћу преиспитати, следећи промишљања Анице Савић Ребац, како је Платон у дијалогу Гозба успео да изрази суштину (...) сваког, па и уметничког стваралаштва. Решење Платоновог „парадокса“, по мом мишљењу, налазимо у Плотиновом схватању лепоте. (shrink)

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

Три су битне претпоставке за разумевање еротологије Анице Савић Ребац, а то су: 1. однос филозофије и књижевности; 2. специфичност њене методе; 3. мистичка духовна историја. У овом раду ће се настојати да се покаже како Аница Савић Ребац има кохерентно схватање двострукости и јединства Ероса у грчкој филозофији и књижевности, које је у извесним сегментима и оригинално. Ући ће се у продуктиван, критички дијалог са кључним рефлексијама о Еросу Анице Савић Ребац како би се одредили домети и границе њене (...) „мистичке” еротологије, која је превасходно платонистичке провенијенције. У том контексту ће се показати да је њено полазно становиште у испитивању Ероса филозофско, као и то да у њеном тексту доминира филозофско промишљање. (shrink)

Recenzio Kiraly V. Istvan Death and History c. konyverol.

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Browne 1 (this issue ) argues that what may appear to be a benevolent practice-disclosing the sex of a fetus to expecting parents who wish to know-is in fact an epistemically problematic and, as a result, ethically questionable medical practice. Browne worries that not only will the disclosure of fetal sex encourage sex-selective abortions (an issue we will not take up here), but also that it will convey a misleading and pernicious message about the relationship between sex and gender. More (...) specifically, she contends that the practice of disclosure is problematic because (1) it purports to establish the gender of the developing baby based on information about the baby's sex, whereas this is not a warranted inference because while sex is determined by biological factors, gender is determined by social factors and (2) it conflates (biological) sex with (social) gender or encourages such conflation or reduction and thereby promotes 'essentialistic' thinking about gender that is closely linked to sexism and social injustice. If (1) is true, then disclosing fetal sex amounts to misinforming or misleading prospective parents-and since misinforming patients is wrong, the act of disclosing is also wrong. However, beyond the wrongs of misinforming patients, the practice also perpetuates the harms associated with a rigidly gendered society through endorsing the message in (2), thus lending the authority of the medical profession to the gender-essentialist ideas that have underpinned, and continue to drive, sexism and social injustice. This analysis leads Browne to recommend that clinicians be prohibited from informing parents about the sex of their developing fetus. -/- We agree with Browne that gender essentialism-the notion that 'femaleness' and 'maleness' carve out distinct natural classes with innate, immutable properties-is not only a false metaphysical thesis, but also a pernicious idea insofar as the sexist attitudes it fosters motivate policies that systematically violate the human rights of women, as well as those of the LGBTQ community. However, we do not think that the disclosure of fetal sex misinforms prospective parents about the gender of their baby, nor do we believe that such disclosure presupposes or promotes gender essentialism properly understood. (shrink)

Peña-Guzmán (2017) argues that empirical evidence and evolutionary theory compel us to treat the phenomenon of suicide as continuous in the animal kingdom. He defends a “continuist” account in which suicide is a multiply-realizable phenomenon characterized by self-injurious and self-annihilative behaviors. This view is problematic for several reasons. First, it appears to mischaracterize the Darwinian view that mind is continuous in nature. Second, by focusing only on surface-level features of behavior, it groups causally and etiologically disparate phenomena under a single (...) conceptual umbrella, thereby reducing the account’s explanatory power. Third, it obscures existing analyses of suicide in biomedical ethics and animal welfare literatures. A more promising naturalistic approach might seek a theoretical understanding of the social/ecological circumstances that drive humans and perhaps other animals to self-destruction. (shrink)

The study aims to develop a technology for designing educational materials in English for agrarian universities based on pedagogical design. The paper identifies the main problems of the existing textbooks in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities, formulates methodological principles for designing modern educational materials, develops the stages of the technology. The scientific novelty of the study lies in elaborating and providing a scientific substantiation for the content of the analytical, design-related, content and activity (...) related, evaluation-effective stages of the technology of designing educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities. As a result, the problem of designing modern educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities that would possess communicative significance, competence orientation and implement the full range of didactic functions was solved. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно- ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель- ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение» было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можно найти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть три ключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения» Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых, учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, (...) во-вторых, тезис о геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах. Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемика по вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах, где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради- цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошо принята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Черниса и его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том, что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи- лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути понимания смысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также их аргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкции философии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях. (shrink)

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate the thesis that in Plato’s view, the gender differences are rather the outcomes of social, cultural and political influences, than of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic, which will be supplemented with (...) some important remarks on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what social and political implications they have. In doing this, I will argue against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize or reject his account of the social role that women should have in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the term. (shrink)

Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

This paper discusses two approaches of the relationship between subjectivity and intersubjectivity. The Husserlian one, a transcendental phenomenological investigation of the possibility of subjectivity and intersubjectivity, and the Waldenfelsian one, an ethical phenomenological investigation of day to day intersubjective interactions. Both authors pretend to give account of the conditions of possibility of intersubjective interaction. However, Husserl starts with the investigation of the transcendental structure of subjectivity, that is, the fundamental conditions required for the appearance of consciousness. By contrast, Waldenfels looks (...) first at practical interaction and draws conclusions on the deeper structure of subjectivity based on the traces he discovers to be characteristic for this interaction. Our interest lies in determining which of the two approaches should be given priority for the investigation of the constitution of intersubjectivity. (shrink)

The article describes a comparative analysis of research on the approaches and peculiarities of the implementation of supervision and intervision in the professional activity of teachers abroad and in Ukraine. The concept of supervision and intervision in the work of teachers in the secondary school is revealed. The use of supervision and interference in the professional activity of teachers makes it possible to effectively prevent their emotional and professional burnout. It is noted that in Ukraine, for the first time, a (...) program of psychosocial support, which includes regular supervision for teachers and school psychologists, was developed and implemented by specialists of the National University of Kyiv-Mohyla Academy with the support of UNICEF in the eastern regions of the country where the military conflict has been taking place. However, among the teachers around the country, this practice is not used because there is no system for the preparation of supervisors; most teachers are not familiar with this concept at all. Intervision in schools abroad is quite developed, it is carried out systematically, it is aimed at creating a special and safe space for professional support, exchange of experience, and information, and it prevents emotional and professional degradation. In Ukrainian schools, the intervision between colleagues is partial. Therefore, this form of work needs support and development from the school administration. Examples of the plan of work during intervision among the teachers on the basis of foreign experience are given and recommendations on conducting intervision in pedagogical collectives are offered. (shrink)

Antologia revistei Philobiblon editata in 2011.

The analysis of moral subject in consequentialist ethics (as a kind of nonutilitaristic consequentialism) aims to show, that moral subject is of basie importance for it - regardeless to the fact, that its analysis focuses predominantly on action and its concequences. It is the moral subject, which enables the action and its consequences to be performed. So understanding the conditions of moral subjecťs action means understanding the moral subject itself. This understanding draws upon the typology of moral subjects that makes (...) the prediction of certain kinds of action as well as oftheir consequencies possible. (shrink)

Review the Istvan Kiraly V.'s book: Death and History.

This paper presents data on the representation of women at 98 philosophy departments in the United States, which were ranked by the Philosophical Gourmet Report (PGR) in 2015 as well as all of those schools on which data from 2004 exist. The paper makes four points in providing an overview of the state of the field. First, all programs reveal a statistically significant increase in the percentage of women tenured/tenure-track faculty, since 2004. Second, out of the 98 US philosophy departments (...) selected for evaluation by Julie Van Camp in 2004, none in 2015 has 50% women philosophy faculty overall, while one has 50% women who are tenured/tenure track. Third, as of 2015, there is a clear pyramidal shape to the discipline: Women are better represented as Assistant than Associate and as Associate than Full professors. Fourth, women philosophy faculty, especially those who are tenured/tenure track, are better represented at Non-PGR ranked programs than at PGR ranked and PGR Top-20 programs in 2015. (shrink)

Declaring a cosmopolitan right to scientific progress risks perpetuating many of the inequities it aims to overcome. This calls for a re-imagination of science that directly responds to science’s links to violent nationalist projects and the harms of capitalism.

Abstract In this chapter, we challenge the presupposed concept of innovation in the responsible innovation literature. As a first step, we raise several questions with regard to the possibility of ‘responsible’ innovation and point at several difficulties which undermine the supposedly responsible character of innovation processes, based on an analysis of the input, throughput and output of innovation processes. It becomes clear that the practical applicability of the concept of responsible innovation is highly problematic and that a more thorough inquiry (...) of the concept is required. As a second step, we analyze the concept of innovation which is self-evidently presupposed in current literature on responsible innovation. It becomes clear that innovation is self-evidently seen as (1) technological innovation, (2) is primarily perceived from an economic perspective, (3) is inherently good and (4) presupposes a symmetry between moral agents and moral addressees. By challenging this narrow and uncritical concept of innovation, we contribute to a second round of theorizing about the concept and provide a research agenda for future research in order to enhance a less naïve concept of responsible innovation. (shrink)

The article considers the question of the role of psychosocial intervention in forming the professional Ethics of PR-specialists. -/- There are three ethical areas (social, corporate, personal) of professional Ethics of PR-activities. The first area of professional Ethics of PR-activities is social. It consists of responsibility of PR-specialist before society. The second area of professional Ethics of PR-activities is corporate. It consists of the responsibility of PRspecialists before the PR profession in general, a PR agency, increasing the reputation of the (...) profession of PR. The third area of professional Ethics of PR-activities is personal. This area is the basis of the Ethics of PR-activities. This area is the foundation for the development of corporate and social professional Ethics of PR-activities. -/- The authors formulate three levels of psychosocial intervention according to the three ethical areas of professional Ethics of PR-activities. They are social, corporate, and personal. The aim of psychosocial intervention on the first level (social) is to deepen knowledge, transform the attitude towards social phenomena and society in general. The aim of psychosocial intervention on the second level (corporate) is to deepen the knowledge (professional development), actualize professional subjectivity, relevant professional activity at this level. The aim of psychosocial intervention on the third level (personal) is to deepen the subjection of PR-experts. The authors define professional competencies of the PR-specialists, which they have to get on the three levels. (shrink)

The pacemaker-accumulator model provides a framework in which the results of different duration estimation tasks are commonly accounted for. Nevertheless, the model remains abstract and it does not provide proper explanations nor predictions for duration estimations in various experimental set-ups. This paper aims to address these shortcomings by explicating an experiential pacemaker-accumulator model that supplements the standard pacemaker-accumulator model with two claims. Both of them concern the role that experiences play in duration estimation tasks and are also partly supported by (...) studies not directly related to duration estimation. First, the internal responses based on which the switch between the pacemaker and the accumulator operates are the same as the neural processes that realize conscious access to experiences. Second, the processes that realize the experiences of stimuli realize the function of the pacemaker. By supplementing the standard pacemaker-accumulator model with these claims, the model affords proper explanations for the systematic errors and empirically testable predictions in duration estimations tasks. One likely consequence of the model is that the experience of duration and the duration of experience can differ. (shrink)

In this conceptual paper, the traditional conceptualization of sustainable entrepreneurship is challenged because of a fundamental tension between processes involved in sustainable development and processes involved in entrepreneurship: the concept of sustainable business models contains a paradox, because sustainability involves the reduction of information asymmetries, whereas entrepreneurship involves enhanced and secured levels of information asymmetries. We therefore propose a new and integrated theory of sustainable entrepreneurship that overcomes this paradox. The basic argument is that environmental problems have to be conceptualized (...) as wicked problems or sustainability-related ecosystem failures. Because all actors involved in the entrepreneurial process are characterized by their epistemic insufficiency regarding the solving of these problems, the role of information in the sustainable entrepreneurial process changes. On the one hand, the reduction of information asymmetries primarily aims to enable actors to become critical of sustainable entrepreneurs’ actual business models. On the other hand, the epistemic insufficiency of sustainable entrepreneurs guarantees that information asymmetries remain as a source of new sustainable business opportunities. Three further characteristics of sustainable entrepreneurs are distinguished: sustainability and entrepreneurship-related risk-taking; sustainability and entrepreneurship-related self-efficacy; and the development of satisficing and open-ended solutions, together with multiple stakeholders. (shrink)

Contrary to the tendency to harmony, consensus and alignment among stakeholders in most of the literature on participation and partnership in corporate social responsibility and responsible innovation practices, in this chapter we ask which concept of participation and partnership is able to account for stakeholder engagement while acknowledging and appreciating their fundamentally different judgements, value frames and viewpoints. To this end, we reflect on a non-reductive and ethical approach to stakeholder engagement, collaboration and partnership, inspired by the philosophy of Emmanuel (...) Levinas. We contrast a cognitive approach with an ethical approach to stakeholder engagement, collaboration and partnership, and explore four characteristics of this ethical approach. Based on the ethical approach to stakeholder engagement, collaboration and partnership, we also provide a three-stage framework for partnership formation in CSR and RI practices. (shrink)

The aim of this study was to explore the existence of moral distress among nurses in Lilongwe District of Malawi. Qualitative research was conducted in selected health institutions of Lilongwe District in Malawi to assess knowledge and causes of moral distress among nurses and coping mechanisms and sources of support that are used by morally distressed nurses. Data were collected from a purposive sample of 20 nurses through in-depth interviews using a semi-structured interview guide. Thematic analysis of qualitative data was (...) used. The results show that nurses, irrespective of age, work experience and tribe, experienced moral distress related to patient/nursing care. The major distressing factors were inadequate resources and lack of respect from patients, guardians, peers and bosses. Nurses desire teamwork and ethics committees in their health institutions as a means of controlling and preventing moral distress. There is a need for creation of awareness for nurses to recognize and manage moral distress, thus optimizing their ability to provide quality and uncompromised nursing care. (shrink)

Because the techno-economic paradigm of contemporary conceptualizations of innovation is often taken for granted in the literature, this chapter opens up this self-evident notion. First, the chapter consults the work of Joseph Schumpeter, who can be seen as the founding father of the current conceptualization of innovation as technological and commercial. Second, we open up the concept by reflecting on two aspects of Schumpeter’s conceptualization of innovation, namely its destructive and its constructive aspect, based on findings in the history of (...) innovation. Finally, we synthesize our findings and propose an ontic-ontological conceptualization of innovation as ontogenetic process and outcome with six dimensions—newness, political dimension, economic dimension, temporal dimension, human dimension and risk—that moves beyond its technological and commercial orientation. (shrink)

AT POSTERIOR ANALYTICS 1.1.71B15 AND FOLLOWING, Aristotle identifies six characteristics of the first principles from which demonstrative science proceeds. These are traditionally grouped into two sets of three: group A: ex alêthôn, prôtôn, amêsôn; group B: gnôrimôterôn, proterôn, and aitiôn. The characteristic, which I believe has been underrated and somewhat misinterpreted by scholars and commentators from Philoponus to the present day, is the characteristic of truth. In this paper I propose to present a textually based interpretation of truth that shows (...) the following: that truth is necessarily linked to being. The example given of nonbeing, the commensurability of the diagonal with the sides of a square, suggests more than simple truth is required for first principles and premises of demonstrative science; and that Aristotle later in the APo changes this characteristic to necessary truth, for he recognizes that truth alone is an insufficient basis for scientific demonstration. The referents of necessary truth are eternal being, and the need for eternal being demands that universals exist extramentally for Aristotle. Finally, one of the important ways that universal genera and species exist for Aristotle are as real, causal principles. (shrink)

Sources of evolutionary risk for stable strategy of adaptive Homo sapiens are an imbalance of: (1) the intra-genomic co-evolution (intragenomic conflicts); (2) the gene-cultural co-evolution; (3) inter-cultural co-evolution; (4) techno-humanitarian balance; (5) inter-technological conflicts (technological traps). At least phenomenologically the components of the evolutionary risk are reversible, but in the aggregate they are in potentio irreversible destructive ones for biosocial, and cultural self-identity of Homo sapiens. When the actual evolution is the subject of a rationalist control and/or manipulation, the magnitude (...) of the 4th and 5th components of the evolutionary risk reaches a level of existential significance. (shrink)

The author focuses on the positive social consequences: humanity, justice. rights, responsibility and tolerance. He examines each of these principles and shows. that the ethics of social consequences can be accepted as an alternative way of considering contemporary moral problems as well as of looking for their optimal solutions.

A stable classification of practical principles into mutually exclusive types is foundational to Kant’s moral theory. Yet, other than a few brief hints on the distinction between maxims and laws, he does not provide any elaborate discussion on the classification and the types of practical principles in his works. This has led Onora O’Neill and Lewis Beck to reinterpret Kant’s classification of practical principles in a way that would clarify the conceptual connection between maxims and laws. In this paper I (...) argue that the revised interpretations of O’Neill and Beck stem from a mistaken reading of the fundamental basis of the classification of practical principles. To show this, I first argue that Kant distinguishes between maxims and laws on the bases of validity and reality. I then argue that although a practical principle necessarily has the feature of validity, its reality in actually moving the agents to action sufficiently makes a principle a practical principle. If this is so, I argue that the classification of practical principles must be based on the extent to which they are effective in human agents. Such a classification yields us three exhaustive and mutually exclusive types namely, “maxims that are not potential laws”, “maxims that are potential laws” and “laws that are not maxims”. (shrink)

An outline of the historical development of ideas of utility and consequences in the history of ethics in the 18th century.

This book is a translation of W.V. Quine's Kant Lectures, given as a series at Stanford University in 1980. It provide a short and useful summary of Quine's philosophy. There are four lectures altogether: I. Prolegomena: Mind and its Place in Nature; II. Endolegomena: From Ostension to Quantification; III. Endolegomena loipa: The forked animal; and IV. Epilegomena: What's It all About? The Kant Lectures have been published to date only in Italian and German translation. The present book is filled out (...) with the translator's critical Introduction, "The esoteric Quine?" a bibliography based on Quine's sources, and an Index for the volume. (shrink)

Consequentialism is seen by Philip Pettit mainly as a theory of the appropriate; in his conception of virtual consequentialism he is much less concerned with the theory of Good. Nevertheless, he pays attention to values such as rights, freedom, loyalty, confidence, dignity and love, although his analyses are isolated, and the connections with other values are not taken into account. He focuses especially on the values of freedom and rights. Contrary to Pettit, Amaryta Sen is much more concerned with the (...) latter, although there is no complex value framework to be find in his evaluator relative theory. He sees these values as the basis of the value system of any morais. (shrink)

Smart Farming Technologies raise ethical issues associated with the increased corporatization and industrialization of the agricultural sector. We explore the concept of biomimicry to conceptualize smart farming technologies as ecological innovations which are embedded in and in accordance with the natural environment. Such a biomimetic approach of smart farming technologies takes advantage of its potential to mitigate climate change, while at the same time avoiding the ethical issues related to the industrialization of the agricultural sector. We explore six principles of (...) a natural concept of biomimicry and apply these principles in the context of smart farming technologies. (shrink)